Nobelova nagrada za književnost 2013 Alis Manro

Ovogodišnju laureatkinju, 13. ženu dobitnicu najvišeg priznanja, porede sa Čehovom, Tolstojem, Džonom Apdajkom, Mopasanom i Floberom

Alis Manro

Kanadska književnica Alis Manro (82) dobitnica je Nobelove nagrade za književnost za 2013. godinu, za svoje celokupno životno delo. Članovi Švedske akademije nazvali su je „majstorom savremene pripovetke“. Peter Englund, stalni sekretar Švedske akademije, rekao je da je Alis Manro „sposobna za fantastično portretisanje ljudskih bića“. Manro je 13. žena koja je ovenčana ovim prestižnim priznanjem vrednim 1,2 miliona dolara, i prva je kanadska autorka koja je dobila Nobelovu nagradu još od Sola Beloua, koji je rođen u Kvebeku u Kanadi, a zatim odrastao i živeo u Americi.

Manro, koja piše o životima devojaka i žena, porodičnom nasilju, dugotrajnim bolestima, teškom sramu, gruboj sredini koja teško prašta, 2009. godine dobila je nagradu Man Buker za životno delo. Porede je sa Čehovom, Tolstojem, Džonom Apdajkom, Mopasanom i Floberom, ipak, Alis Manro moderan je pisac u „ruhu“ klasika. Oni koji je poznaju kažu da njen život nalikuje njenoj prozi; uzdržan, posmatrački, nepretenciozan, iskren.

Objavila je deset zbirki pripovedaka, kao i roman „Životi devojaka i žena“. Njene zbirke pripovedaka su tri puta dobijale nagradu Gavernor, najprestižnije književno priznanje u Kanadi: „Ples srećnih senki“ (1968), „Šta misliš, ko si ti?“ (1978), „Napredovanje ljubavi“ (1986), a dva puta je ovenčana nagradom „Giler“, za knjige „Ljubav dobre žene“ (1998) i za „Bekstvo“ (2004).

Alis Manro izjavila je jednom da je pripovetke dugo smatrala književnom formom koja će je pripremiti za pisanje romana, ali se ispostavilo da je pisanje priča ono što najbolje radi.

Ove godine u konkurenciji za Nobelovu nagradu bili su i Haruki Murakami, Filip Rot, Džojs Kerol Outs, a spekulisalo se da bi nagradu mogli dobiti Filip Rot ili Alis Manro, zbog toga što su oboje najavljivali da će ostaviti pisanje. Tim povodom Peter Englund dodao je: „Uradila je fantastičan posao, sasvim dovoljno za Nobelovu nagradu, međutim, ako hoće da ostavi pisanje, to je njena stvar“.

Alis Manro je od rane mladosti želela da bude pisac, stalno je pisala, i dok je pomagala svom prvom suprugu Džejmsu Manrou da vodi knjižaru, i uz odgoj njihove tri kćerke. Alis Manro rođena je 10. jula 1931. godine u Vingamu, konzervativnom kanadskom gradu zapadno od Toronta, i često je izjavljivala da je opčinjena njegovim pejzažima, kontinentalnom klimom i ekstravagantnim zimama, da oseća atmosferu doma kada vidi kuće od cigala, farme sa bazenima, parkinzima za prikolice, starim, tegobnim, crkvama.

„Zapravo sam odrasla u 19. veku, uz vrednosti koje nisu dugo menjane. Postojala je tu neka stabilnost koja pisca lako može da obuzme. Zapadni Ontario uronjen je u religioznost koju su doseljenici prezbiterijanci, metodisti, katolici, doneli sobom. Moj prvi beg iz te sredine bila je magija čitanja, knjige su mi bile važnije od života“, rekla je Manro jednom prilikom. Njen sledeći beg bio je na Univerzitet Zapadnog Ontarija, a zatim u Vankuver sa suprugom Džimom Manroom, gde je pokušavala da bude tipična, dobra, supruga iz pedesetih godina. Kada je dobila nagradu Gavernor, najveće kanadsko priznanje, nazvali su je „stidljivom domaćicom“, što je zaista razljutilo. „Biti žena pisac isto je što biti i čudovište“, primetila je tim povodom Manro.

„Agora“ iz Zrenjanina objavljuje kod nas dela Alis Manro, i njen glavni urednik Nenad Šaponja kaže za naš list da je ova izdavačka kuća još 2006. godine objavila njenu zbirku priča „Bekstvo“ koja je 2010. imala i drugo izdanje. Da čitaoci od tada izražavaju zadovoljstvo što neko u Srbiji štampa dela ove spisateljice. Takođe, Šaponja naglašava da će „Agora“ uskoro objaviti i novu knjigu Alis Manro „Goli život“.

– U međuvremenu objavili smo i jedini roman Alis Manro „Životi devojaka i žena“, kao i knjigu „Previše sreće“. Alis Manro slovi za jednog od najvećih pisaca zapadne hemisfere, često je porede sa Čehovom. Upravo tu i jeste intriga zbog koje su čitaoci i kritičari bezrezervno okrenuti ka njoj, zato što Alis Manro uspeva da pronikne u najsuptilnije ljudske odnose, do stvarnosti koja je lišena iluzija, tvrda, drugačija. Manro pokušava da otkrije „ono malo duše“ – smatra Šaponja.

Kritičari inače u delu Alis Manro prepoznaju otelotvorenje velikih literarnih tema: života, ljubavi i smrti, i naš sagovornik istog je mišljenja:

– Te velike teme, nažalost, potisnute su iz naših života. Mi u Srbiji svedoci smo toga da nam se najrazličitije besmislene i beznačajne stvari serviraju kao važne, a ono što jeste najbitnije to nam najčešće izmiče. Alis Manro u svojoj prozi upravo fiksira to što jeste najvažnije i to na način velikog pisca, vrsnog stiliste, nekoga ko beskompromisno ide svojim putem – objašnjava Šaponja.

Da li se Alis Manro može smatrati feministkinjom, pitamo Šaponju.

– Kao i u slučaju uspešne spisateljice Doris Lesing, i uopšte književnica koje su ušle u „muški zabran“ superiornim pogledom na stvarnost, smatra se da je fokus pomeren ka feminizmu. Ipak, Doris Lesing je tvrdila da nije feministkinja, iako je njeno delo iniciralo feministički pogled na svet. Slično je i sa Alis Manro. Ona se ne bavi politikom, bavi se suštinom – zaključuje Šaponja.

Povodom Nobelove nagrade Alis Manro je izjavila da i pored toga što je očigledno bila važan kandidat za ovo prestižno priznanje, ipak nije verovala da će ga zaista i dobiti. Najvažnije u ovom događaju je, prema njenim rečima, skretanje više pažnje na kanadsku književnost.

Marina Vulićević

-------------------------------------------------------------

Alis Manro: Osvojiti Nobela je nešto predivno

TORONTO – Kanadska autorka Alis Manro izjavila je danas da je „bila veoma iznenađena i oduševljena” kada je saznala da je dobila ovogodišnju Nobelovu nagradu za književnost.

„Da, znala sam da sam u trci, ali nikada nisam ni pomislila da ću je osvojiti”, kazala je u telefonskoj izjavi za kanadsku televiziju CBC.

Ona je ispričala da ju je probudila njena ćerka sa vešću da joj je Švedska akademija dodelila prestižno priznanje.

Šanse da dobije nagradu, Manro je, kako je rekla, uvek doživljavala kao „jedan od onih pukih snova” koji „mogu, ali se skoro nikad ne ostvare”.

Nobelova nagrada će, po svemu sudeći, biti kruna njene spisateljske karijere, budući da je Manro u junu izjavila kanadskim medijima da „verovatno više neće pisati”.

Stalni sekretar Švedske akademije Peter Englund naveo je da nije uspeo da stupi u kontakt sa njom, ali da joj je ostavio poruku na „sekretarici”.

„Bavila se jednom umetničkom formom, kratkom pričom, koja teži da bude u senci romana i dovela je skoro do savršenstva”, prokomentarisao je Englund u izjavi za AP.

Među prvima koji su reagovali na vest o dodeli nagrade Manroovoj, bila je njena zemljakinja Margaret Atvud, takođe poznata književnica i jedna od kandidatkinja za Nobela, koja je putem Tvitera izrazila svoje oduševljenje: „Ura! Alis Manro je osvojila Nobelovu nagradu za književnost za 2013”.

Kanadska književnica, koju je Nobelov komitet opisao kao „majstora kratke priče”, 13. je žena koja je osvojila ovo prestižno priznanje od kada je ustanovljeno pre 112 godina.

Prethodne dobitnice su Nemica Herta Miler (2009), Britanka Doris Lesing (2007), Austrijanka Elfride Jelinek (2004), Poljakinja Vislava Šimborska (1996), Amerikanke Toni Morison (1993) i Perl Bak (1938), Južnoafrikanka Nadin Gordimer (1991), Šveđanke Neli Saks (1966) i Selma Lagerlef (1909), Čileanka Gabrijela Mistral, Norvežanka Sigrid Undset (1928) i Italijanka Gracija Deleda (1926).(Tanjug)

Šta poznati pisci kažu o Alis Manro

Kanađani su oduševljeni, Alis je oborena s nogu i napravićemo žurku sada kada je napokon ’izašla iz ormara’, gde je verovatno pobegla da se sakrije, rekla je Margaret Atvud

Šila Heti

Povodom Nobelove nagrade za književnost, koja je ove nedelje dodeljena kanadskoj književnici Alis Manro (82), časopis „Njujorker” prenosi šta drugi pisci misle o njoj: Margaret Atvud, Džulijan Barns, Šila Heti, Đampa Lahiri, Lori Mur, Džojs Kerol Outs, Roksana Robinson.

Margaret Atvud prepoznaje u delu Alis Manro opsesivno preispitivanje, precizna i detaljna sećanja, istraživanja tamnih i osvetoljubivih strana ljudske prirode, otkrivanje erotskih tajni, nostalgiju za iščezlim nesrećama, ali i radost zbog punoće i raznolikosti života. Margaret Atvud ističe da je sa Alis Manro prijateljica od 1969. godine, još od njene zbirke priča „Ples srećnih senki”. „Mnogi kanadski pisci otpočeli su karijere pričama zbog toga što je bilo prilično teško objaviti roman u Kanadi šezdesetih godina. Obe smo počele na Si-Bi-Si radiju u šou-programu Roberta Vivera. Kanađani su oduševljeni, Alis je oborena s nogu i napravićemo žurku sada kada je napokon ’izašla iz ormara’, gde je verovatno pobegla da se sakrije”, rekla je Margaret Atvud.

Džulijan Barns: „Alis Manro predstavlja svoje junake u vremenu kao što to nijedan drugi pisac ne ume. Niste ni svesni toga da vreme prolazi, samo toga da je konačno prošlo. Čitalac se seća likova, koji takođe osećaju da je vreme bespovratno prošlo i da su njihovi životi promenjeni, bez njihovog razumevanja kako, kada, zašto. Ova retka sposobnost objašnjava razloge zbog kojih njene pripovetke imaju bogatstvo i domet nečijih romana.”

Šila Heti, jedna od najprevođenijih savremenih kanadskih književnica, kaže da u toj prostranoj zemlji, sa velikim brojem stanovnika, za nju postoji nekoliko heroja kulture. Glen Guld jedan je od njih. Alis Manro je druga. „O njima mislim stalno, zapravo. Oni predstavljaju iste stvari: trajnost, ozbiljnost, beskompromisni stav, rad doveden do perfekcije. U jednom trenutku, u mojim dvadesetim godinama, napisala sam pismo Alis Manro i sećam se koliko sam bila oduševljena kada mi je, nekoliko meseci kasnije, stigao njen odgovor, zahvalnica napisana divnim, gracioznim, rukopisom. Činila se iznenađenom što se neki stranac divi značaju njenih priča. A mora da je slala stotine i hiljade sličnih zahvalnica godišnje. To je pokazalo da pisac može da bude ljubazan, a ipak majstor.”

Džojs Kerol Outs, koja je takođe bila jedan od glavnih kandidata za Nobelovu nagradu, izjavila je povodom Alis Manro: „Divna književnica čija dela sam čitala četrdesetih godina, kada sam živela u Ontariju. Alis Manro je pored ostalog oduvek bila ’pisac za pisce’. Kakva radost što je odlikovan pripovedač čehovljevskog senzibiliteta.”

Đampa Lahiri, dobitnica Pulicerove nagrade za književnost 2000. godine: „Kada sam otkrila rad Alis Manro, izgledao mi je revolucionarno i i dalje mislim tako. Uputila me je u svemoć pripovetke, preokrenula je taj žanr, inspirisala me je da tragam dublje, da rušim zidove. Njen rad dokazuje da misterija ljudskih odnosa, ljudske psihologije, ostaje suštinska pokretačka snaga književnosti. Radujem se ovim vestima i uzbuđena sam zbog nje, zbog svih čitalaca sveta.”

Lori Mur smatra da je Nobelova nagrada dodeljena Alis Manro trijumf za sve pripovedače i za njene prevodioce. „Teme Alis Manro su sudbina, ljubav i vreme. Ona nas podseća na to da su ljubav i brak uvek važne teme za priče, da uobličavaju živote, na dobar ili loš način…”

Roksana Robinson: „Kao i Čehov, Alis Manro nema seksističkih niti političkih opaski. Ona prosto svedoči o ljudskom iskustvu, kao da izveštava sa fronta. Ipak, njena poruka jeste politička i podrazumeva da su žene i devojke, koje su vodile živote koji prepune ograničenja, jednako važne kao muškarci koji prelaze granice ili love kitove. I ženskim životima upravljaju snažne sile, koje čine osnovu svakog važnog iskustva.“

M. Vulićević

Džonatan Franzen
ZEMLJA
ČUDA ALIS MANRO

Za Alis Manro se uverljivo tvrdi da je trenutno najbolji prozni pisac Severne Amerike. No, izvan Kanade, u kojoj su njene knjige uvek bile najprodavanije, ona nikada nije imala mnogo čitalaca. Uz rizik da se nekome učinim kao pobornik još jednog nedovoljno cenjenog pisca (sigurno ste do sada naučili da prepoznate i zaobišete takve ljude, zar ne, na isti način kao što ne otvarate koverte koje dobijate od odrešenih dobrotvornih organizacija?), pokušaću da opišem najnoviji dragulj iz pera Alis Manro, zbirku pripovedaka Bekstvo, i objasnim neprijatnu činjenicu da njen književni kvalitet daleko nadmašuje njenu slavu.

Delo Alis Manro svedoči o zadovoljstvu pripovedanja. Ovde je problem što mnogi kupci literarne proze radije kupuju lirska, ustreptalo iskrena, kvaziliterarna sočinjenija.
Dok čitate Alis Manro, ne nailazite na lekcije iz državnog urešenja ili istorijske podatke. Tema njenog dela su ljudi. Ljudi, ljudi, ljudi. Ako čitate prozu koja vas može podučiti o, recimo, renesansnoj umetnosti ili o važnim poglavljima iz nacionalne istorije, sigurno ćete se osećati produktivno. Ali ako je priča smeštena u moderni svet, a problemi protagonista vam mogu biti poznati iz ličnog iskustva, ako se toliko udubite u knjigu da je ne možete ostaviti ni da biste zaspali, postoji rizik da čitate knjigu koja nije više od puke zabave.
Njene knjige nemaju uzvišene naslove, poput "Kanadske pastorale", "Kanadskog psiha", "Purpurne Kanade", "U Kanadi" ili "Zavere protiv Kanade". Osim toga, ona odbija da suštinski važne dramatične trenutke izrazi u formi konvencionalnog diskurzivnog sažetka. Takoše, njena retorička suzdržanost, pronicljivo uho za dijalog i skoro patološko saosećanje sa protagonistima koštaju je autorskog ega, koji na mnogo stranica ostaje skriven. I ne samo to - na fotografiji na zadnjim koricama ima prijatan, nasmešen izraz lica, kao da svoga čitaoca smatra prijateljem, umesto da je turobna i namrgošena, što bi ukazivalo na zaista ozbiljne književne intencije.
Švedska kraljevka akademija je zauzela čvrsto stajalište. U Stokholmu, očigledno, misle da je previše Kanađana i pripovedača do sada odlikovano Nobelom. Što je mnogo, mnogo je!
Alis Manro piše prozu, a o proznom delu je teže napisati kritički prikaz nego o nefikcijelnoj knjizi. Pogledajte Bila Klintona, upravo je napisao knjigu o samome sebi i baš je interesantna. Baš je interesantna. Interesantan je i sâm autor. Ima li bolje preporuke da napišete knjigu o Bilu Klintonu nego da ste glavom i bradom Bil Klinton? Osim toga, o Bilu Klintonu svi imaju nekakvo mišljenje i pitaju se šta će on reći, a šta prećutati, u novoj knjizi o sebi samome, na koji način će razglabati ovo i poricati ono, i dok dlanom o dlan - kritika se sama od sebe napisala.
Ali ko je Alis Manro? Pisac koji nam iz daleka šalje intenzivno prijatna iskustva bliskosti. No, pošto ne želim da se uključim u marketinšku kampanju njene nove knjige, niti da iz zabave budem zajedljiv na njen račun, a pošto neću ni da konkretno govorim o značenju njenog novog dela jer bih morao da otkrijem zaplet, zadovoljiću se rečenicom koja će sigurno dobro poslužiti njenom izdavaču da je stavi na korice - "Za Alis Manro se uverljivo tvrdi da je trenutno najbolji prozni pisac Severne Amerike" - i sugerisaću urednicima časopisa The New York Times Book Review da na najistaknutijim mestima stave najveću moguću fotografiju Alis Manro, zajedno sa još nekoliko manjih, pomoću kojih bismo zavirili u njen privatni život (u kuhinji? s unucima?) i citate iz retkih intervjua koje je dala - "Kada pogledate na svoje delo, javlja se neka vrsta iscrpljenosti i zbunjenosti... Ono što ste zaista ostavili jeste stvar na kojoj sada radite. Kao da je sa vas skinut još jedan sloj odeće. Kao da napolju stojite samo u košuljici, koja je delo na kojem sada radite i čudna identifikacija sa svim onim što ste ranije radili. Verovatno se zato kao pisac ne prihvatam nijedne javne uloge. Jer ne vidim kako bih to mogla da činim, osim ako to ne bi bila jedna ogromna prevara" - i da se zadrže samo na tome.
Još gore, Alis Manro piše isključivo pripovetke. A knjige pripovedaka su još ekstremniji izazov za kritičare. Postoji li u svetu književnosti ijedna pripovetka čija bi privlačnost preživela test tipičnog sinopsisa? (Na trotoaru u Jalti se slučajno sreću dosadom ophrvani muž i dama sa kučencetom... Godišnja tombola u provincijskom gradiću, kako se otkriva, organizuje se iz sasvim iznenašujućih razloga... Sredovečni Dablinac se povlači iz gužve i u njemu se rasplamsavaju refleksije o životu i ljubavi...) Opra Vinfri ne bi ni pipnula zbirku pripovedaka. Rasprava o njima je toliko izazovna da bismo skoro oprostili prethodnom uredniku ovog časopisa, ^arlsu Makgratu, na uporešivanju mladih pripovedača sa "ljudima koji uče golf, ali se ne usušuju da upišu kurs iz golfa". Roman je, po ovoj analogiji, masters turnir.
Makgratove predrasude dele skoro svi komercijalni izdavači, za koje je zbirka pripovedaka najčešće deo ugovora o objavljivanju sledeće dve knjige kod istog izdavača, pri čemu druga knjiga nikako ne sme da bude još jedna zbirka pripovedaka. No, iako zbirke pripovedaka imaju status Pepeljuge, ili možda baš zbog toga, najveći procenat najzubudljivije proze, napisane u poslednjih četvrt veka - ono što mi odmah pada na um ako me neko upita šta je najbolje u savremenoj književnosti - otpada na pripovetke. Osim Velike Dame, tu su i Lidija Dejvis, Dejvid Mins, Džordž Sanders, Lori Mur, Emi Hempel i pokojni Rejmond Karver, i svi oni su isključivo, ili najviše, pisali pripovetke, a tek onda dolazi velika grupa pisaca sa ostvarenjima u različitim žanrovima (Džon Apdajk, Džoj Vilijamson, Dejvid Foster Volas, Džojs Kerol Outs, Denis Džonson, En Biti, Vilijam T. Volman, Tobajas Volf, Eni Pru, Majkl Šejbon, Tom Druri, pokojni Andre Djubuz) čije mi stvaralaštvo najostvarenije i najesencijalnije deluje u kratkoj formi. Doduše, ima i veoma dobrih isključivih romansijera. No, kada sklopim oči i razmišljam o književnosti iz poslednjih decenija, vidim pejzaž u sumraku, sa mnogobrojnim svetlima koja pozivaju, mestima koja mame da se ponovo posete, a čiji su izvor svetlosti najčešće pripovetke.
Pripovetke naročito volim jer autoru ne pružaju nijedno mesto gde bi se sakrio. Nema načina da se on odatle izvuče iz gužve, jer je pitanje minuta kada ću stići do poslednje stranice, i ako on nema ništa da mi kaže, ja ću to prepoznati. Pripovetke volim jer se obično dešavaju u sadašnjosti ili u živom sećanju, taj žanr se opire istorijskom porivu koji tolike savremene romane čini eskapističkim, pa čak i mrtvim. Pripovetke volim jer je potreban veliki talenat da bi se izmislili sveži protagonisti i situacije u priči koja se uvek iznova pripoveda. Svi prozni pisci pate od toga da ništa novo nemaju da kažu, ali su tom stanju najpodložniji upravo pripovedači. Pripovetka, ponavljam, ne pruža nikakvo sklonište. Najspretniji majstori, poput Alis Manro ili Vilijama Trevora, ni ne trude se da ga pronašu.
Alis Manro neprekidno pripoveda isto: darovita, seksualno probušena devojka odrasta u ruralnom Ontariju, siromašna je, majka joj je bolesna ili umrla, otac je nastavnik sa problematičnom drugom ženom, te devojka beži iz zavičaja čim joj se ukaže prilika, ako dobije školarinu ili preko noći uradi nešto odlučno. Udaje se mlada, seli se u Britansku Kolumbiju, odgaja decu, i nije nevinašce u raspadu njenog braka. Može imati uspeha kao glumica ili pisac ili televizijski voditelj; ima više romantičnih avantura tokom života. Kada se, neizbežno, vrati u Ontario, uznemirava je potpuna promena pejzaža iz njene mladosti. Iako je ona odatle svojevoljno otišla, veliki je udarac njenom narcizmu to što nije toplo dočekana, to što se svet njene mladosti, sa svojim staromodnim manirima i običajima, sada nalazi pred sudom modernih izbora koje je načinila. Trudeći se da opstane kao celovita i nezavisna osoba, ona je nanela sebi bolne gubitke i uzrokovala razdvajanje; povredila je sama sebe.
I to je svet. To je rečica koji protiče kroz dela Alis Manro više od pedeset godina. Isti elementi iznova isplivavaju na površinu poput Kler Kvilti. Ono što razvoju Alis Manro kao umetnice daje svežinu koja oduzima dah, i u Odabranim pripovetkama i u potonje tri knjige, jeste upravo ta prepoznatljivost njenog materijala. Pogledajte šta ona ume da istka od svoje vlastite male priče; što joj se više vraća, više u njoj otkriva. Ona nije igrač golfa na treningu. Ona je gimnastičar u običnom crnom trikou, na podlozi, koja svojim izvošenjem nadmašuje sve romansijere u blistavim kostimima, sa bičevima, slonovima i tigrovima. "Kompleksnost stvari - stvari unutar stvari - deluje mi beskrajno", rekla je ona u jednom intervjuu. "Hoću da kažem, ništa nije lako, ništa nije jednostavno."
Ona je izrekla fundamentalni aksiom književnosti, srž njene privlačnosti. Kada mi je iz bilo kojeg razloga - fragmentiranosti moga vremena, savremenog života koji odvlači pažnju i atomizira pojedinca, ili možda zbog istinske oskudice ubedljivih romana - potrebna doza prave književnosti, moćni napitak paradoksa i kompleksnosti, najčešće je pronalazim u pripovetkama. Osim Bekstva, najubedljivijeg savremenog proznog dela koje sam čitao poslednjih meseci, spomenuo bih i Volasovu zbirku Zaborav (Oblivion) i zadivljujuću kolekciju britanske književnice Helen Simpson. Njena knjiga, serija komičnih vriskova na temu modernog majčinstva, originalno je objavljena pod naslovom Hej, da, napravi život (Hey Yeah Right Get a Life), kojemu nisu bile potrebne nikakve popravke. No, američki trafikanti su odlučili da ga ipak poprave. I sa čime su se pojavili? Sa Pravljenjem života (Getting a Life). Razmislite o ovom glagolskom pridevu radnom kada vam se američki izdavači sledeći put požale na lošu prodaju zbirki pripovedaka.
Kritičarima je još teži posao da prikažu zbirke pripovedaka Alis Manro. Više nego ijedan pisac posle ^ehova, Alis Manro ima cilj i ostvaruje ga, ona ostvaruje gestalt kompletnost u prikazivanju života. Oduvek je imala genijalni dar za razvijanje trenutaka epifanije i rasplitanje njihovog sadržaja. No, upravo u poslednje tri zbirke (nakon izlaska Odabranih pripovedaka 1996) ona čini zaista ogroman skok i postaje majstor saspensa. Trenuci za kojima traga u pripovedanju nisu više oni u kojima protagonistkinja dolazi do nekog uvida; sada su to momenti u kojima se ostvaruje sudbinski, neopozivi, dramatični čin. Za čitaoca, to znači da ne može da razmišlja o značenju pripovetke sve dok ne isprati svaki preokret zapleta i da će sijalica da mu se upali tek na poslednjoj stranici.U međuvremenu, dok su se razvijale njene pripovedačke ambicije, ona kao da je postajala sve manje zainteresovana za jezičko šepurenje. Njena ranija dela su puna krupnih retoričkih i ekscentričnih detalja, fraza pred kojima čitalac mora da se zaustavi. (Pročitajte samo njenu pripovetku Kraljevske batine (Royal Beatings) iz 1977). No, dok su njene pripovetke vremenom postajale nalik klasičnim tragedijama u proznoj formi, u njima kao da je sve manje prostora za nebitne stvari, kao da bi uplitanje njenog spisateljskog ega u čisto pripovedanje vrešalo raspoloženje pripovetke, kao da bi to bila estetska i moralna izdaja.
Dok čitam Alis Manro, uljuljkujem se u stanje tihe refleksije, tokom kojeg razmišljam o vlastitom životu, odlukama koje sam doneo, onome što sam učinio i što nisam učinio, o tome kakva sam ja ličnost i o približavanju smrti. Ona je jedna od nekolicine pisaca - od kojih je većina mrtva - koje imam na umu kada kažem da je proza moja religija. Dokle god sam uronjen u njenu priču, prema njenim izmišljenim protagonistima pokazujem dužno poštovanje i tiho interesovanje kao u boljim trenucima mog ljudskog bivstvovanja. No, saspens i čisto pripovedanje, pravi čitalački poklon, predstavljaju kritičarima problem. Zbirka Bekstvo je, u suštini, toliko dobra da o njoj neću ni da raspravljam. Ni navošenje citata iz te knjige, niti sinopsis priopovedaka ne bi govorili u njen prilog. Nju treba jednostavno pročitati.
Stoga, da bih ispunio kritičarsku dužnost, ponudiću jednu rečenicu o poslednjoj pripoveci iz prethodne zbirke, Mržnja, prijateljstvo, udvaranje, ljubav, venčanje (Hateship, Friendship, Courtship, Loveship, Marriage; 2001). Žena obolela od Alchajmerove bolesti u ranom stadijumu biva smeštena u sanatorijum i posle perioda prilagošavanja od trideset dana, kada njenom mužu bude dopušteno da je poseti, ona pronalazi "momka" mešu pacijentima i ne pokazuje nimalo zainteresovanosti za supruga.
Ovo nije loša premisa za pripovetku. No, ono što je čini specifično manrovskom jeste to što je Grant, suprug iz priče, šezdesetih i sedamdesetih godina imao više vanbračnih ljubavnih veza. Stari nevernik je tek sada po prvi put doživeo da i sâm bude prevaren. Da li je Grant zažalio zbog svog neverstva? Ne, uopšte nije. Iz te faze svog života, on se jedino seća "kako je svake godine sve lagodnije živeo". Šta više, nikada se nije osećao življe nego dok vara suprugu, Fionu. Nije mu svejedno, naravno, što prilikom posete sanatorijumu vidi kako su Fiona i njen "momak" toliko nežni jedno prema drugom i toliko ravnodušni prema njemu. Ali još više ga pogaša kada supruga tog čoveka odvede iz sanatorijuma i vrati ga kući. Fiona je skrhana, a Grant je skrhan zbog nje. Ovde se javlja nevolja kada na ovaj način sažimamo njene pripovetke. Nevolja je u tome što bih želeo da ispričam šta dolazi posle. Da Grant odlazi u posety ženi tog "momka" i moli je da ga vrati u sanatorijum, da poseti Fionu. Tek tada uvišamo da sve ono što smo mislili da je tema priče (Alchajmerova bolest i bračna nevernost, pozna ljubav) zapravo dekor i da je glavna scena u pripoveci dijalog izmešu Granta i "momkove" supruge. Dijalog tokom kojeg njegova supruga odbija da mu omogući da još jednom vidi Fionu. Iz naizgled praktičnih razloga, u čijoj pozadini leže moralistički i pakosni motivi. Na ovom mestu se raspada moj pokušaj da pružim sažetak priče jer ne umem dovoljno dobro da sugerišem koliko je ta scena raskošna ako čitalac nema poseban, živopisan osećaj koji bi mu dočarao govor i razmišljanje dvoje protagonista. Momkova supruga Merijen je konzervativnija od Granta. Ona ima savršenu, besprekornu kuću u predgrašu, koju ne bi mogla da održava ako se muž vrati u sanatorijum. A njoj je bitna upravo ta kuća, a ne romansa. U životu joj se nisu ukazivale velike šanse, ni ekonomske, ni emotivne, kao Grantu. Njen očigledni nedostatak društvene privilegovanosti raša klasični manrovski pasaž introspekcije u Grantovim mislima dok se on vraća kući.
Njihov razgovor podseća Granta na razgovore koje je vodio sa rošacima. Sa ujacima, tetkama, pa čak i majkom - svi su oni razmišljali kao Merijen. Verovali su da ako i drugi ne razmišljaju na njihov način, to je zato što zavaravaju sebe i žive u oblacima, ili ih je lak i prezaštićen život uljuljkao u gluposti, ili zbog svog obrazovanja. Zbog kojeg su izgubili dodir sa stvarnošću. Poput ljudi sa fakultetima, književnika, pojedinih bogataša, kao što je jedan Grantov rošak socijalista izgubio dodir sa stvarnošću. Zahvaljujući nezasluženoj sreći ili urošenoj blesavosti...
"Kakva budala", sigurno ona sada misli. Uvek se osećao beznadežno, iscrpljeno, a na kraju i tužno, kada bi se usprotivio takvoj osobi. Zašto? Zato što nije bio siguran da je u pravu? Zato što se plašio da će se na kraju ispostaviti da su oni bili u pravu? Ovde nevoljno završavam citat. Želeo bih još da navedem ne samo kraće delove, već i čitave odlomke, što dokazuje da moj sažetak - kako bi izgledao nepristrasno - minimalno iziskuje navošenje "stvari unutar stvari", mešuigre klase i moralnosti, želje i vernosti, karaktera i sudbine, dakle, upravo onoga što je sama Alis Manro napisala. Jedini adekvatan sažetak je, očigledno, sam tekst. To me vraća na prosto uputstvo koje sam dao na početku teksta. ^itajte Alis Manro! ^itajte Alis Manro! Mada vam moram još reći - ne mogu da ne kažem, sada kada sam počeo - da kada se posle neuspešnog razgovora Grant vraća kući, na telefonskoj sekretarici ga dočekuje poruka od Merijen, koja ga poziva da izašu na igranku. I još nešto: tokom razgovora, Grant je dobro osmotrio njene grudi i kožu, uporešujući je, u svojoj mašti, sa čempresom: "Kožica, neobično privlačna i izveštačena, hemijski ukus i parfem, plitki koren, tek urastao u kamen." Takođe, nekoliko časova kasnije, dok Grant još jedanput ocenjuje njenu privlačnost, zvoni telefon i seretarica se ponovo uključuje: "Grante, ovde Merijen. Baš sam slagala posuše u mašinu za pranje kada je zazvonio telefon. Dok sam se popela na sprat, zvonjenje je prestalo. Pa rekoh, eto da ti kažem da sam kod kuće. Ako si me ti zvao."
Ni to nije kraj priče. Ona ima 49 stranica, što u rukama Alis Manro može da znači čitav život, i ima još jedan preokret. Pogledajmo samo koliko je autorka do sada otkrila "stvari unutar stvari": Granta privrženog supruga, Granta preljubnika, Granta koji je toliko lojalan supruzi da bi pristao da joj bude makro, Granta koji prezire život domaćica, Granta sa manjkom samopouzdanja koji dopušta da su domaćice možda u pravu kada ga preziru. No, upravo u drugom pozivu koji upućuje Merijen otkriva se prava mera spisateljskog karaktera Alis Manro. Da biste zamislili taj telefonski poziv, ne sme vas previše razbesneti moralna sputanost kod Merijen. Niti vas sme sme postideti labavost moralnih normi kod Granta. Morate oprostiti svakome i ne proklinjati nikoga. U suprotnom, previdećete slabo verovatne mogućnosti, neverovatne šanse, pukotine svakodnevnice, kao što je mogućnost da usamljenu Merijen privlači šašavi, liberalni muškarac.
A ovo je samo jedna pripovetka. U zbirci Bekstvo ima još boljih priča - smelijih, krvavijih, dubljih, širih - koje ću sa zadovoljstvom ukratko predstaviti čim izaše sledeća knjiga Alis Manro. Ne, dopustite mi da nakratko bacim pogled u Bekstvo: a šta ako, umesto nesrećnog neznanca, Grantova slobodoumnost - njegovo bezbožništvo, samozadovoljstvo, taština i blesavost - uvredi Grantovo dete? Dete čije prosušivanje nalikuje na prosušivanje čitave kulture, čitave zemlje, dete koje počinje da prihvata apsolute? Šta ako je lična sloboda najveći dar koje vaše dete od vas naslešuje, šta ako ga ono upotrebi, kada postane punoletno, da vam kaže: meni je muka tvoje slobode, a tebi?
Mržnja je zabavna. Veliki uvid u doba medijskih ekstremista. Kako drugačije objasniti izbor izbor toliko odbojnih fanatika, raspadanje političkog društva, popularnost kanala Fox News? Prvo, fundamentalista Bin Laden je zadojio Džordža Buša ogromnom mržnjom, koju on kombinuje sa vlastitim fanatizmom, tako da sada polovina Amerikanaca veruje kako Buš vodi krstaški rat protiv Zla, dok druga polovina (zajedno sa većinom sveta) veruje da je sâm Buš oličenje Zla. Danas skoro svako mrzi nekoga i svako je meta nečije mržnje. Kada razmišljam o politici, puls mi se ubrzava kao da čitam poslednje poglavlje trilera, kao da posmatram finale utakmice. Radi se o zabavi zvanoj noćna-mora-kao-svakodnevnica.
Da li bi bolja proza mogla da spase svet? Postoji uvek tračak nade (neobične stvari se zaista dešavaju), ali odgovor je ne, skoro sigurno ne bi. No, postoji izvesna šansa da bi mogla da spase vašu dušu. Ako ste nesrećni zbog mržnje koja besni u vašem srcu, probajte da zamislite kako bi izgledalo da ste osoba koja vas mrzi; kako bi bilo da ste, zapravo, vi oličenje Zla; ako vam je sve ovo teško, zamislite da ste proveli nekoliko večeri sa nekim od najsumnjivijih Kanašana. Kao na kraju jedne od klasičnih pripovedaka Alis Manro, Prosjakinja (The Beggar Maid), u kojoj glavna junakinja, Rouz, u aerodromskoj gužvi ugleda svog bivšeg muža, koji joj se u lice plazi, posle čega se Rouz pita: "Kako je moguće da neko toliko mrzi Rouz, i to u trenutku kada je bila spremna da pruži svoju dobru volju, da se uz osmeh požali da je iscrpljena, uz skroman izraz lica i veru da je moguće nekome prići na civilizovan način?"

Ona se obraća i vama i meni, ovde i sada.

Preveo sa engleskog: Predrag Šaponja
Izvornik:
The New York Times Book Review, November 14, 2004

objavljeno: 10.10.2013.
 
RocketTheme Joomla Templates